RĐE, ZA MNOM!

Prizor prvi – 21. jul 1941. godine

Već nekoliko dana prašte puške po Crnoj Gori. Izgleda kao da se cela zemlja digla na ustanak. Već 13. jula oslobođen je Virpazar, Rijeka Crnojevića, čak i deo obale od Miločera do Sutomora. Mojkovac pada 15. jula, a italijanska bataljonska kolona presretnuta je kod Košćela. Tom prilikom pobijeno je 70, a zarobljeno 290 italijanskih vojnika. Jedan za drugim padaju gradovi Kolašin, Bijelo Polje, Berane, Danilovgrad. Italijanski garnizoni u ostatku Crne Gore počinju da se barakadiraju. Ako su negde i morali da se kreću, išli su u jakim kolonama, ojačanim oklopljenim vozilima.

Italijanskim vojnicima su ukinuti izlasci, svi sede u kasarnama. Pogotovo po varošicama i kasabama. Tako i u Grahovu. Kasarna karabinjera smeštena je u školi. Unutra osamdesetak ljudi, a ispred stražari u punoj ratnoj spremi. Ipak, sve je delovalo mirno. Odjednom, u zoru, sa uzvišice iznad kasarne neko poče da urla. Nečiji silovit glas dozivao je „makarondžije” i nudio im da se lepo, kao ljudi, predaju, pa im se ništa neće desiti. Inače… Onaj stražar je zaždio u školu, a kroz prozore, još ranije pregrađene džakovima peska, izvirile su cevi. Zauzvrat, sa brda je zapraštalo.

Više od tri stotine ustanika osulo je paljbu po školi. Sve uz povike makarondžijama da se sad drže. A ovi iznutra uzvraćaju iz sve snage, puškomitraljezi samo šaraju. Međutim, jedino što postižu je obijanje stena iza kojih se kriju pobunjenici. Ni oni nisu u boljem položaju. Puškama protiv solidne građevine ništa ne mogu da postignu, a ispred škole je suviše veliki brisani prostor da bi se slala bombaška odeljenja.

Puškaralo se satima. Italijani su uporno pozivani na predaju. Uzalud. Očekivali su pojačanje koje će razbiti opsadu. Samo, to pojačanje nikako da stigne, pošto su ustanici pre napada isekli sve žice i minirali sve puteve ka Grahovu. Borba je već ulazila u treći dan, a nijedna strana nije pokazivala znake umora. Onda se brkati komandant ustanika dosetio da u obližnjem selu postoji top od 37 milimetara. Top je posle kapitulacije u Aprliskom ratu iz obližnjeg garnizona neko od meštana jednostavno pokupio, dovukao u selo i sakrio. Valjaće nekad. A uz top, četiri sanduka sa po šest granata. Dovukli su ga na položaj, samo da bi shvatili da je neispravan. Polomljena je udarna igla. Srećom, u odredu su se našla i dva mašinbravara, koji su za nekoliko sati otklonili kvar. Brkati komandant isprobao je top, utvrdio da radi i cev je uperena ka školi. Posle jedne ispaljene granate, kroz džakove sa peskom izvirila je bela zastava. Karabinjeri su se predali. U školi su ostala četiri leša. Zarobljenici su bili preplašeni. Među mrkim gorštacima, naoružanim do zuba, koji su ih popreko gledali, nisu baš mogli nečemu da se nadaju. Ipak, ovi su ih nekoliko dana pazili, hranili, onaj brkajlija im je održao politički govor, koji je neko preveo na italijanski. Ostavljena im je lična sprema, sve osim oružja. Snabdeli su ih i hranom za put, pa u dve kolone uputili ka Dubrovniku i Trebinju.

Čim su Italijani stigli do svoje prve jedinice, saslušan je komandant stanice u Grahovu. Često je pominjao onog brkajliju, komandanta ustanika. Ubrzo se i izveštaj našao na stolu komandanta divizije „Taro”, stacionirane u Kotoru. Izveštaj o padu Grahova pratila je i beleška obaveštajaca o onom brkatom komandantu. Stajalo je da se radi o tridesetšestogodišnjem Savi Kovačeviću, rodom iz sela Nudo kod Grahova.

Od mladosti je bio poljoprivrednik, ali mu je brzo to dosadilo, pa je radio kao drvoseča. Kasnije je radio u rudniku „Trepča” na postavljanju žičare, pa se otisnuo put Beograda. Tamo je radio u štampariji „Vremena”, pa onda kao kesonac na izgradnji novog Savskog mosta. Član Komunističke partije od 1925. godine, isticao se u partijskom radu. Pod uticajem starijeg brata Nikole, cela porodica bila je naklonjena komunističkom pokretu. To nije moglo dugo da ostane tajna za policiju, pa je Sava zbog revolucionarnog rada pritvaran, a jedno vreme, nekih devet meseci, proveo je u šumi, naoružan. Poslednji put je uhapšen posle 27. marta, kada je na demonstracijama u Nikšiću pozivao na borbu. Pušten je na pritisak naroda. U vojsci je služio kao artiljerac, a kao izrazito bistar, dogurao je do podoficirskog čina.

Obaveštajni podaci su dalje govorili da je jedan od glavnih organizatora ustanka od 13. jula, koji je onda preneo u svoj rodni kraj. Kada je italijanski komandant pročitao izveštaj, shvatio je da će se za Savu Kovačevića tek čuti. I bio je u pravu.

Prizor drugi – 15. februar 1943. godine

Nemci su pokrenuli novu ofanzivu, kasnije nazvanu Četvrta. Besne bitke oko Neretve. Glavnina partizanskih snaga pokušava da se probije na istok. Pred njima se isprečio gradić Prozor. Italijani su ga utvrdili koliko god su mogli. Izgledalo je kao da je ceo gradić u salivenoj ljušturi od betona i čelika. Na svakih 150 metara po jedan bunker. U dva pojasa, da može da se pokriva i brani i susedni, i prostor ispred sebe. Svaki opasan sa tri reda bodljikave žice. Iskopani rovovi, drveće posečeno da ne smeta metku. U garnizonu oko 800 Italijana, iz divizije „Murđe”. Snabdeveni svim što može da im zatreba da istrpe šest meseci opsade. Spremni, samo čekaju da se neko odvaži da ih napadne.

A taj neko je Treća divizija. U njenom sastavu i Peta proleterska brigada, sa komandantom, sada nadaleko čuvenim Savom Kovačevićem. Prvi napad počeo je oko 20 časova. Nekoliko minuta pre, Sava je svojim borcima održao kratak govor, čisto da ih upozna sa okolnostima. Objasnio im je da se ispred njih našao gradić Prozor, da u njemu ima više od 700 Italijana, i to će oni večeras da pobiju. Kratko i jasno.

Juriš za jurišom, talas za talasom. Čuju se samo eksplozije artiljerijskih zrna, minobacači riju zemlju pred žicom, štekeće automatsko oružje. Svetleći meci trasiraju put ostalima. Italijani ispaljuju nebrojene svetleće rakete, svetlo je kao u po bela dana. Borci ostaju na žici. Sava je shvatio da nema smisla da se ljudi tako žrtvuju, pa je naredio povlačenje. Samo će izginuti na žicama, bunkerima ne mogu ni da priđu.

Sutradan, na savetovanju komandanata, pojavila se nekakva cedulja, a na njoj svega pet reči: „Prozor noćas mora pasti. Tito”. Savina jedinica pojačana je sa nekoliko artiljerijskih oruđa. Napad je opet počeo u večernjim satima. Prvo je artiljerija pokušavala da otvori prolaz borcima, ali bez uspeha. Kuriri svako malo dolaze do komandanta Save. Referišu da pokušaj bombaša da dođu do bunkera nije uspeo, ako je neki i stigao do žice, ostao je tamo. Sava je lično predvodio jedan juriš, kako bi se uverio da je proboj nemoguć. Jedva je izvukao živu glavu, a dok je posmatrao mapu, kuda bi moglo da se pokuša, sinulo mu je. Naredio je da se na prvu liniju na rukama donese jedan brdski top. Artiljerci su se pojavili posle desetak minuta, sve uz dreku ko je to naredio, gde to ima da artiljerija ide u streljački stroj. Ipak, prostreljeni pogledom komandanta, zaćutali su. Naredio je da svi pucaju iz svega što imaju, kako bi omogućili drugovima da se sa topom privuku što bliže. Postavili su top i ispred stroja. A onda mu je prišao Sava, stari artiljerac. Nešto je podešavao oko nišana. Na kraju, pogledao je kroz cev. Nivelisao je i zatražio da mu dodaju granatu. Okinuo je, i krov jednog bunkera odleteo je u vazduh, kao poklopac sa tegle. Za njim i drugi, pa treći. Italijanski mitraljezi su zaćutali, načinjen je prolaz kroz žicu, kroz koju je navalila bujica boraca. Bio je to vihor, a ne juriš. Sve na čelu sa Savom, koji je borce predvodio uz svoj čuveni povik:

– Rđe, `ajte za mnom!

Italijanska posada bila je pregažena. U osvit dana, dok su borci još čistili kuću po kuću, izvodili prestravljene Italijane, Sava je sedeo na nekom odvaljenom komadu bunkera i na kolenu pisao izveštaj štabu Treće divizije u zaplenjenoj beležnici italijanskog „kolonela”. Naređenje je izvršeno, Prozor je pao. U potpisu samo „Sava”.

Prizor treći

Nekoliko dana posle napada na Prozor, ofanziva je u punom jeku. Ipak, štab Pete proleterske zastao je u mestašcu Ostrošcu. Da malo odahnu, a našlo se tu i zaplenjenog provijanta. Taman da se spremi mala večera, i za štab i za borce. Nisu pošteno jeli već danima. Za stolom u jednoj od kuća sedi štab, sa njima i kuriri. Ruča se gotovo mirnodopski. Iz daljine dopire grmljavina artiljerije, ali niko ne obraća pažnju. Odjednom, taman kad su navalili na pun kotao alve, začuje se brujanje motora i mitraljeska paljba. Ovo je bilo blizu, opasno blizu.

U trenutku, ceo štab našao se na prozoru. A napolju, stanovnici se rastrčali po ulici, beže. Za njima uz ulicu idu tri italijanska tenka. Pucaju nasumice. Gusenicama dižu prašinu, a po zidovima ostaje trag rafala. Kakvi tenkovi, otkud tenkovi? Još je Sava nekoliko sati ranije šinom preprečio put preko obližnjeg železničkog mosta. Nisu očekivali da će bilo ko da udari sa te strane. Italijani o svom jadu zabavljeni kod Jablanice, sa druge strane reke, Ostrošac je delovao bezbedno. A sad tri tenka niotkuda. Baš tom blokiranom prugom, preko mosta. Tenk je, naravno, šinu pomerio kao šibicu, i nastavio ka naselju. Na početku je na njemu visio grozd pešadinaca, na koji su partizani osuli paljbu. Vojnici su se raspršili kud koji, ali su tenkovi nastavili u naselje.

PORODICA

U poslednjem jurišu legendarnog komandanta, u grupi njegovih kurira, bio je i njegov sinovac, petnaestogodišnji Dragan. U tom naletu pokosio ga je mitraljez. Nekoliko sati ranije, poginuli su i otac i rođeni brat Save Kovačevića, Blagoje i Janko. Stariji brat Nikola, koji je uticao na sve Kovačeviće da pristupe borbi, tada je bio u Kanadi i SAD, gde je radio kao izaslanik KPJ u Komunističkoj partiji SAD. Bio je i novinar. Radio je na popularizaciji Narodnooslobodilačkog pokreta, kako među jugoslovenskim iseljenicima, tako i među Amerikancima i Kanađanima. Po završetku rata, 1945. godine, postavljen je za ambasadora u Sofiji. Od 1948. godine bio je član Centralnog komiteta KPJ, a bio je i predsednik Prezidijuma Narodne skupštine. Umro je 1967. godine. Njegov drugi sin, Mitar, proglašen je za narodnog heroja.

Sava Kovačević sahranjen je na mestu gde je poginuo, a posle rata je nad humkom podignut spomenik. Iznad spomenika vijorila se proleterska zastava.

Dok su se kuriri raspitivali da li kuća ima zadnji izlaz, Sava se u dva skoka našao na stepeništu. Usput je poskidao bombe sa opasača kurira. On i pratilac istrčali su iz kuće i uleteli u neki betonski kanal. Čim je poslednji tenk prošao pored njih, Sava je izleteo iz kanala uz uzvik „Ovaj je moj!” U nekoliko skokova našao se na metalnom čudovištu koje je i dalje sipalo olovo naokolo. Otvorio je poklopac kupole, hitnuo nekoliko bombi unutra, zatvorio i svom težinom se navalio preko njega. Potmula eksplozija, i tenk je stao. Slično su postupili i borci sa drugim tenkovima. Za manje od petnaest minuta, sva tri su savladana bez gubitaka. Preživeli Italijani objasnili su da su u borbi na Jablanici razbijeni i da su u brzini promašili put, prešli reku, pa se prugom uputili prema Konjicu. I tu ih je dočekao Sava, da okonča njihov ratni put. Kada je isleđivanje završeno, svi prisutni pozvani su u štab na alvu. Pa i oni zarobljeni Italijani.

A Savi je to bio već drugi tenk uništen ili zarobljen na gotovo isti način. Nekoliko meseci ranije, novembra 1941. godine, na putu Bileća–Vilusi napao je kolonu italijanske divizija „Merke” i sam, u skoku, zarobio tenk.

Prizor četvrti – početak juna 1943. godine

Kanjon Sutjeske. Opet ofanziva, ovaj put još veća i silovitija. Sve što su imali, Nemci su bacili na Vrhovni štab i divizije oko njega. Višestruk obruč bio je zatvoren. Da sve bude gore, uz kolone partizana bile su i hiljade ranjenika. A teren brdski, vrleti teško prohodne i za obučene i odmorne vojnike, a kamoli za iznurene gerilce koji sa sobom vuku ranjenike.

U najtežim trenucima bitke za ranjenike, Sava Kovačević postavljen je za komandanta Treće divizije. Udarne. Kada je primao komandu, rekao je da je položaj težak, ali će uhvatiti u koštac sa neprijateljima i tući ih baš onako kao što su ih svuda i tukli. A sve to 4. juna, kada mu je pesnik Ivan Goran Kovačić pesmom čestitao postavljenje i čin pukovnika, novouveden u partizanskoj vojsci. I odmah u borbu, na čelo, jer kakav je to komandant i pukovnik koji stoji nazad i komanduje, dok ljudi ginu?

Treća divizija kreće u proboj, a uz sve to dobili su i zadatak da štite Glavnu operativnu grupu i Centralnu bolnicu. Divizija je tražila pogodno mesto za proboj. Napadali su Nemce koji su držali obruč, opipavali teren. 11. i 12. juna došlo je do teških borbi na Vučevu, kod Maglića, na desnoj obali Sutjeske odbijen je snažan nemački udar na bolnicu koju je Sava štitio. Konačno, 13. juna, Sava je odlučio da se krene u opšti napad na levoj obali, svim snagama divizije. Na Košuru, iznad Tjentišta, zagrmele su bombe, stotine mitraljeza zaštektalo u istom času, što Savinih, što neprijateljskih. Bogata žetva za olovna zrna. Eho komandantovog glasa odbijao se od litica kanjona Sutjeske:

– Rđe, za mnom! Juriš! Ura!

Sve što je moglo da se kreće, uključujući i one lakše ranjenike, pošlo je za tim glasom. Ispred svih jurišao je pukovnik Sava Kovačević, sa puškomitraljezom. Za njim, prateća četa i njegovi kuriri. Svi jure, urlaju iz sveg glasa i pucaju. A onda je jedan rafal presekao taj trk komandanta. Pogođen, Sava pada. Brzo se pronela vest, samo dve reči, „pogibe Sava”.

Njegovi saborci, sa suzama u očima, stajali su pored svog komandanta, iako je bitka i dalje trajala. Skinuli su mu oznake, da ga neprijatelj ne mrcvari ako sazna ko je, i uzeli oružje. Pokrili su ga nekim šinjelom, ispod koga su virile žute artiljerijske cokule, po kojima je Sava bio prepoznatljiv. Nikome nije palo na pamet da ih uzme, mada su oskudevali u obući, mnogi su bili bukvalno bosi. Ko da uzme Savi čizme na koje je bio ponosan?

Petnaestak dana kasnije, pukovnik Sava Kovačević proglašen je za narodnog heroja. Odlikovan je i sovjetskim Ordenom Kutuzova. A nije dugo potrajalo, preselio se u narodnu pesmu. Ako je iz nje ikad i izlazio…

Autor: Nemanja Baćković
Zabavnik